Slovenski apokrifi su nekanonski (apokrifni) spisi biblijske tematike na staroslovenskom jeziku. U okviru apokrifnih dela se mogu razlikovati različiti žanrovi poput: poezije, proze, poslanica, molitvi, bajalica, dijaloga, i sl.
Indeksi zabranjenih knjiga su jednodušni u odnosu prema apokrifima, kao lažljivim pisanjima kojima jeretici zabluđuju prost narod.[1] Ali u praksi, zabrana nije nikad mogla biti potpuno sprovedena, jer indeksi nisu toliko prepisivani da bi stigli do svakog najudaljenijeg manastira i do svakog prepisivača. Mnogi prevodioci „zavedeni“ biblijskom tematikom dela, nisu ni sumnjali da su prepisi koje čine zabranjeni. Neki apokrifi ne sadrže ništa protivcrkveno (npr: Protojevanđenje Jakovljevo), pa je i sama crkva bila snishodljiva prema njima. Ima slučajeva da se čak i u samoj crkvi, na freskama i u duborezu, nalaze apokrifni motivi.
Apokrifi su se ponekad prepisivali i sabirali u posebne knjige, apokrifne zbornike, kao što je zbornik popa Dragolja iz 13. veka, nađen u selu Vraki u okolini Skadra.[2] Sveti Sava je 1219. u Nomokanonu (Zakonopravilu, Krmčiji) naveo popis kanonskih knjiga, kako bi sprečio upotrebu apokrifnih rukopisa.
- ↑ http://www.kroraina.com/knigi/bg_ap/dp_uvod.html
- ↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2008-04-29. Pristupljeno 2008-04-28.